Sunčana subota u promajeće, prečizo ište za učinit šetando pred kraj setemane. Promenadom od Mlina do Plata vazda nekoga poznata trefiš.
Kenova kumašine? – Ma evo zabacivam od jutros, ma ni da krene! Ali isto, ne bi ti do ovaj mir ni za što! Đe ćeš? – Uputio sam se malo prođirat. Lijep je dan, pa se mislim đe ćeš boje nego ovako uz more dušu odmorit. – Imaš pravo, ja sam ti ođe deboto svaki dan.
Finem tako neđe u Solinama, kad imam što i viđet! Nekakvo karanje, kompasijun – dva dunda u kasnim 60-ima bjestimaju. Mislim se u sebi – mani se ćorava posla, ali iz kurioštine isto naćulim uši.
– Je li ti misliš da će ti to divjaštvo tek tako pasat? Vidiš li ovi znak ođe? Lijepo ti piše “Respect our home”. To ti ga je po naški “Poštuj naš dom”. Ja jesam oriđino, ali ne bacam plastične botije u more. Zaludu su nam ove tri broke od reciklaže! – govori Pero.
– Ajde Pero što si se odma ofendžo. Neće se more ruvinat od jedne botije! – odgovori mu Ivo. – Nemoj ti meni. Da te nijesam više vidio da to činiš! – zaključi ga Pierre i ode.
Nije mi baš po gustu ovo njihovo svađanje, ali isto mi je drago viđet ovako visoku svijest našega župskog oriđinala. Ne reče se zaludu: Đe nema oriđinala, nema ni čejadi.
Taman kad sam arivo doma iza tega, zove me amigo: – Oćeš zabacit nogometa danas, fali nam jedan! U sekundi odgovorim: Amo ća! Đe se igra? – U sportskom centru u Kuparima – odgovori amigo. Mislim se u sebi – odlično, u centru je vazda dobra ekipa.
Ko i vazda, nogomet je paso alavija, pa se sve nešto mislim – Oću li izać večeras u oni disko u Kuparima, ili se kulturno uzdizat na izložbi u muzeju. Tokalo bi podržat naše župske umjetnike, pa je pala odluka: izložba. A i sutra će mi bit pravo.
Na finimentu je tako i bilo. Apena što sam se digo iz posteje, promislim: Da je bar oni dan od jučer trajo per sempre!
